Mihajlo Petrović bio je srpski pilot sa pilotskom dozvolom broj 1. Prvi srpski pilot koji je izgubio život na borbenom zadatku. Pripadao je prvoj grupi od šest srpskih pilota školovanih u Francuskoj 1912. godine.
Duže od veka, srpski vazduhoplovci bore se da se ne zaboravi ime narednika pilota Mihajla Petrovića, našeg prvog letača, ali i prve žrtve vazduhoplovstva koja je stradala na borbenom zadatku. Prvu "bitku" dobili su tek pre dve godine, zahvaljujući upornosti Udruženja penzionisanih podoficira Srbije, kada je niški vojni aerodrom poneo ime "Pilot narednik Mihajlo Petrović". Drugi "boj", dug devet godina, još biju: da pionir srpske "ratne avijatike" tamo dobije i spomenik. Tek kada i ovu nameru ostvare, kako kažu u Udruženju, biće potpuno zadovoljni postignutim rezultatom.
- Ne odustajemo od borbe, kao što ni on nije odustajao. Mada, teško mi je što, ponekad, i samim vazduhoplovcima moram da objašnjavam ko je bio Mihajlo Petrović, da je imao srpsku pilotsku licencu broj jedan - kaže Milorad Petković, portparol Udruženja penzionisanih podoficira Srbije. - On je bio seme iz koga su iznikli srpski vazduhoplovci. Čini mi se da bi lakše bilo da je bio neki generalni mandžer, jer to ljudima zvuči važno. Zvanje srpskog narednika nije im imponovalo. A o tom naredniku Mihajlu, 1912. je francuski "Figaro" napravio reportažu opisujući "neustrašivi i divljenja dostojan let srpskog seržanta".
Ličnost Mihajla Petrovića upečatljivo opisuje zapažanje slavnog francuskog pilota Brodena koji je 1912. ocenjivao prvu klasu srpskih pitomaca u Farmanovoj školi u Etampu: "Petrović će biti as, jer je miran i prezire smrt". Narednik Mihajlo dobio je tada srpsku pilotsku licencu broj jedan, a karijeru je nastavio na Trupalskom polju u Nišu, gde je po naredbi vojvode Radomira Putnika napravljeno "sletište za aeroplane, balone i golubove pismonoše".
Istoričar dr Bojan Dimitrijević tvrdi da je suština problema u višedecenijskom sistematskom zanemarivanju srpske istorije.
- Nije problem samo u pilotu Petroviću, tu su i drugi naši vazduhoplovci čija imena današnjim generacijama više ništa ne znače, iako je, na primer, reč o herojima Velikog rata - kaže Dimitrijević. - Sećanje na njih nije potencirano ni u jednoj jugoslovenskoj državi, naročito posle 1945. kada oni postaju ideološki neprihvatljivi. Danas, kada je Srbija ponovo svoja na svome, nema nikakvog razloga da se ne sećamo tih velikih ljudi. Na takvim ličnostima se temelje identiteti naroda i država. Smatram izuzetno korisnom inicijativu Udruženja penzionisanih podoficira koja je dovela do preimenovanja niškog vojnog aerodroma, ali treba nastaviti i dalje. Svetska je praksa da se vojni aerodromi i drugi objekti nazivaju imenima pionira nacionalnog vojnog vazduhoplovstva.
Dimitrijević naglašava da je Mihajlo Petrović bio pripadnik jedne izuzetne, ludo hrabre i romantične, generacije koja je ostvarila ljudski san o letenju.
- Piloti su tada mogli da budu zaista samo izuzetni ljudi koji su ideal letenja pretpostavili vrlo realnom strahu od smrti, jer su nesreće bile česte i fatalne - podseća Dimitrijević. - Petrović je, kao i ostali srpski pitomci, morao prvo da polaže testove na kojima je pokazao i potrebno stručno znanje i psihološke kvalitete koji su bili potrebni jednom pilotu. Ne zaboravite da je to bilo vreme kada se letelo bez padobrana, na vrlo krhkim aparatima.
O tome svedoči i tragičan kraj pilota Mihajla Petrovića, koji je posle obuke u Francuskoj, koju je završio kao prvi u klasi, upućen na tek osnovani prvi srpski vojni aerodrom u Nišu. Tu je početkom 1913. uvežbavao let na avionu "farman HF-20", drugačijem od onog na kome je obučavan. Potom je raspoređen u sastav Primorskog aeroplanskog odreda čiji je zadatak bio izviđanje i davanje vazdušne podrške trupama koje su u Balkanskom ratu opsedale Skadar.
On je stigao na privremeni aerodrom kraj sela Barbaluša sa avionom u delovima, koje su tehničari sklapali na licu mesta. Prvi izviđački letovi bili su uspešni, a ništa nije slutilo na nesreću ni 20/7. marta, kada je narednik Petrović napravio krug iznad sela Megluši i Bušati na visini od oko 1.500 metara, a zatim se uputio ka aerodromu.
Na oko 1.000 metara ugasio je motor i počeo sa pripremama za sletanje. Tada je avion neočekivano zahvatila turbulencija i izbacila pilota Petrovića u ponor i smrt. Pilot Mihajlo Petrović je prvi naš pilot koji je stradao na borbenom zadatku.
TRI SAHRANE
PILOT Mihajlo Petrović je prvi put sahranjen 21/8. marta 1913. u selu Barbaluši. Po okončanju balkanskih ratova, njegovi ostaci su preneti na Cetinje i sahranjeni uz vojne počasti. Treći put narednik Petrović, po zahtevu porodice, sahranjen je 1. oktobra 1931. godine u Beogradu na Novom groblju. Svakog 20. marta srpski piloti i padobranci posećuju njegov grob i odaju mu počast.
Autor: Novosti