Iljušin Il-76 sa niškog aerodroma uključen u operacije gašenja požara širom Srbije

Ruski avion za gašenje požara Il-76 sleteo je 19. avgusta na niški aerodrom, a već narednog dana angažovan je u gašenju požara iznad Deliblatske peščare. Tek nekoliko dana kasnije, u subotu, Srbiji je stigla i pomoć iz Evropske unije – u akciju su se uključile i ekipe iz Nemačke, Rumunije, Slovačke i Češke.

Avion Il-76 sleteo na niški aerodromu, Foto: Aerodromi Srbije

Dok je država čekala pomoć sa strane, požar je nastavljao da guta Deliblatsku peščaru.

Prema dosadašnjim procenama, izgorelo je oko 4.000 hektara šume i rastinja. To je površina od približno 5.600 fudbalskih terena, odnosno teritorija približno veličine Subotice.

Ne radi se, dakle, o nekoliko hektara trave i niskog rastinja. Govorimo o hiljadama hektara jednog od najvrednijih prirodnih područja Srbije – prostora koji je stotinama godina stvaran, a koji se sada može oporavljati decenijama.

I upravo zato javnost ima pravo da pita: gde je država bila dok je požar rastao? Na cirkuzantskim manifestacijama širom Srbije, uz rakiju i pečenje.

Avion je stigao, ali šta je država uradila pre toga?

Činjenica da je Il-76 stigao 19. avgusta u Niš, a već sutradan dejstvovao iznad požarišta, samo dodatno otvara pitanje da li je reakcija države bila dovoljno brza i efikasna.

Ako je postojala procena da je situacija dovoljno ozbiljna da se angažuje jedan od najvećih aviona za gašenje požara, zašto su dodatni međunarodni kapaciteti čekani danima?

Zašto su nemački, rumunski, slovački i češki timovi morali da priskoče u pomoć tek nakon što je požar već napravio ogromnu štetu?

I najvažnije: koliko bi manje bilo uništeno da je država ranije angažovala sve raspoložive kapacitete?

To nisu politička pitanja. To su pitanja odgovornosti.

4.000 hektara nije statistika

Četiri hiljade hektara nije broj koji treba da se pojavi u jednoj vesti i nestane iz javnosti.

To je oko 5.600 fudbalskih terena spaljene površine.

To je stanište brojnih životinjskih i biljnih vrsta. To je zaštićeno prirodno područje. To je ekosistem čiji se gubitak ne može nadoknaditi novcem niti jednom konferencijom za medije.

Koliko je životinja stradalo? Koliko je staništa uništeno? Koliko će godina biti potrebno da se priroda oporavi? Kolika je stvarna ekološka i materijalna šteta?

Na ta pitanja javnost još nema jasne odgovore.

Umesto toga, predsednik Srbije Aleksandar Vučić oglasio se komentarom da je izgoreo „samo jedan poljski toalet“. U trenutku kada pred očima javnosti nestaju hiljade hektara zaštićenog područja, takvo svođenje katastrofe na poljski toalet deluje kao pokušaj umanjivanja problema, a ne kao ozbiljan odnos prema posledicama.

Ko će odgovarati?

Odgovori na ova pitanja ne smeju biti stvar političke volje niti odnosa prema medijima. Ako je bilo propusta, neko za njih mora da odgovara.

Za sada, međutim, javnost dobija mnogo manje odgovora nego što dobija saopštenja i upozorenja o „lažnim vestima“.

Lakše je govoriti o „lažnim vestima“ nego o odgovornosti

I upravo tu dolazimo do problema koji se u Srbiji ponavlja iz požara u požar, poplave u poplavu i tragedije u tragediju. Kada se dogodi katastrofa, vlast često mnogo više energije troši na kontrolu narativa nego na objašnjavanje sopstvenih odluka.

Umesto da institucije transparentno saopšte šta se dogodilo, kada je država reagovala, šta je moglo biti urađeno drugačije i ko je donosio odluke, javnost se suočava sa političkim porukama i upozorenjima da se ne šire „lažne vesti“.

Ali pitanje nije ko je na društvenim mrežama napisao nešto netačno.

Pitanje je zašto je izgorelo 4.000 hektara.

Pitanje je da li je država uradila sve što je mogla.

Pitanje je da li je moglo bolje.

I pitanje je – ko će odgovarati?

Od tužilaštava se, za sada, oglasilo Više javno tužilaštvo u Beogradu. Javnost ima pravo da očekuje istragu koja neće biti samo formalnost, već postupak u kojem će se utvrditi kompletan lanac odluka i odgovornosti.

Jer 4.000 hektara nije „samo šuma“.

I svakako nije „samo jedan poljski toalet“.

To je ekološka katastrofa za Srbiju i zaštićeno prirodno dobro koje će se oporavljati decenijama. A država je dužna da objasni kako je do nje došlo – i da li je mogla da je spreči ili makar značajno umanji.